Zašto Vinolovac? I još po nešto o meni!

Zašto Vinolovac? I još po nešto o meni!
20. фебруара 2019. Vinolovac

Zašto Vinolovac? I još po nešto o meni!

 

Spletom srećnih okolnosti sam postao član jedne vinske organizacije pre više od 10 godina. Tako sam dobio priliku da upoznam prve divne ljude iz sveta vina…

Kad sam napunio 21 godinu, kao jako mlad, postao sam član REDA VINSKIH VITEZOVA EVROPE (ORDO EQUESTRIS VINI EUROPAE). Na viteškim sastancima, okruglim stolovima, smo imali običaj da vinar koji je član udruženja bude domaćin, odnosno da „Vinskoj braći“ predstavi svoja vina uz odgovarajući meni. Na ovim večerama sam probio barijeru koju često srećem kod ljudi koji vino retko konzumiraju ili ga uopšte ne piju. Nazvao sam je „Fuj to je kiselo“. O vinu sam tada znao  jako malo. Ako izuzmem ono što je očigledno, a to je da postoji belo, roze i crno, nisam znao skoro ništa. Ukazala mi se prilika da probam nešto što je bilo drugačije, novo i što nije bilo „špriceraško vino“.  Tada su se tek počele probijati vinarije koje danas često ubrajamo u „veliku četvorku“ (Radovanović, Aleksandrović, Kovačević, Zvonko Bogdan), ovo je bila idealna prilika da puno toga naučim. Bilo bi apsolutno glupo da je nisam iskoristio.

Početak

Jedna od prvih vinarija sa kojom sam se susreo je bila vinarija Mačkov podrum. Gospodina Savu Jojića sam pažljivo slušao, ali sam uspeo da zapamtim samo priču o Svatovcu. To je sve. Nisam zapamtio ni šardone, ni traminac, ništa, samo Svatovac. Mislim da je ta priča o mladom vinu jedan od razloga što gajim izuzetno poštovanje prema portugizeru Svatovcu.
Vina koju ću pamtiti celog života su i vina vinarije Dibonis. Prvi put sam ih probao na degustaciji u hotelu Leopold na Petrovaradinskoj tvrđavi. Priča o širazu me je potpuno opčinila. O njemu sam pričao danima. Na toj degustaciji sam prvi put čuo za ovu sortu, što i nije čudno kad mi je najpoznatije „crno“ vino bio Car Lazar i to u bambusu! Mislio sam da se on i ne pije drugačije… U podsvesti sam uvek čuvao informaciju da Boni Laslo pravi i rakije za koje se tada pričalo da su najbolje na našem tržištu. Teško je bilo ubediti nekog u priču da postoji bolja rakija od one koju pravi deda sa sela! I sada je to relativno nemoguća misija. Entuzijazam i mladost su neumorni, pa sam tako preporučivao prijateljima da probaju najbolje rakije. Po meni bile su stvarno najbolje.

Na viteškim svečanostima i okruglim stolovima sam upoznao i gospodina Milana Ubavića, vlasnika vinarije Vinum. Od njegovih vina sam zapamtio sovinjon, u to vreme se mnogo pričalo o njemu. Spominjale su se nagrade na vinskim takmičenjima. Tek su takmičenja bila za mene potpuni šok. Nepojmljivo mi je bilo da se vina mogu takmičiti, nisam čak mogao ni da zamislim kako se to vina takmiče. Slušao sam starije i pametnije i samo klimao glavom. Pamtio sam sve što su govorili o vinima, svaki detalj sam prosto upijao. Narodski rečeno, krao sam znanje jer o vinima nisam skoro ništa znao!

Kako sam zavoleo vino i zašto se bavim vinom

Ljubav prema vinu je probudila degustacija vina vinarije „Elenov“ iz Makedonije, fascinirao me je njihov sovinjon, mislim da sam danima osećao taj ukus u ustima! Ni sada ne mogu da zaboravim tu svežinu i voćne arome. Vinogradarska breskva i citrusi, miris sveže ubranog livadskog cveća, zove… Počeo sam da ga porediom sa Vinumovim u svojoj glavi. Koje su sličnosti, a koje razlike između dva sovinjona. Jedan je voćniji, drugi je kiseliji… Jedini zaključak koji sam izvukao u tom trenutku je da je jedna vinarija morala da bude bolja od druge zato što ima boljeg grožđe. Moje prvo poređenje vina. Al je to davno bilo!

Kada je moj otac završio obuku za somelijera u Novom Sadu, zamolio me je nekoliko puta da sa njim odem na vinske sajmove u Beograd. Nisu me privlačile takve manifestacije jer mi, naravno, nije bilo jasno o čemu se tu radi. Zamišljao sam ih kao snobovske, fensi manifestacije gde ljudi u odelima kupuju velike količine skupih vina. Sad kad bolje razmislim, nisam mnogo pogrešio, osim u vezi sa tim da se kupuju velike količine skupih vina i da su manifestacije snobovske.

Priče o nekim sjajnim i drugačijim vinima iz regiona su se već tada postojale. Tako sam jednom prilikom probao i penušava vina koja su dozrevala pod morem, penušavac sa zlatnim listićima, čak je bio jedan sa ekstraktom borovih iglica!

Sa ocem sam počeo da dolazim na salone i sajmove vina. Na mom prvom sajmu, mislim da je to bio „Hajat“, sam se iznenadio kad sam video veliki broj meni poznatih vinara. Gle čuda,  Dibonis, Mačak i Vinum su uvek bili tu. Kad sam oca upoznavao sa vinarima, imao sam osećaj da mu pomažem da proba bolja vina.

U to vreme se već pričalo o nekoliko naših vina iz prvih privatnih vinarija. Najčešće su se spominjali Kovačevićev Šardone, Aleksandrovićev Trijumf (Trijumfi), Varijanta, Radovanovićev rizling… Većinom su se i dalje pili špriceri, pivo i Vranac, ali ovo je svakako bio veliki iskorak. Sve više su se tražila vina ovih novih, tada, malih i mladih vinarija. Danas se teško može zamisliti vinska karta u kojoj nema nekoliko vina ovih vinarija. Postala su „obavezan“ deo svake vinske karte.

Na Winterfestu, koji se održava na Kopaoniku, sam upozao Igora Lukovića (koliku sam samo tremu imao kad sam ga intervjuisao) Na salonu vina, koji se održava za vreme Winterfesta, Igor me je pozvao da probamo nekoliko vina i da ih zajedno komentarišemo. Jedva sam dočekao priliku da pokažem svoje „golemo“ vinsko znanje! Da se ne lažemo, tada sam znao po jedva po nešto o portugizeru, sovinjonu i širazu, dovoljno za početak. Dok smo komentarisali prvo vino Igor mi je rekao: „Najbitnije je da znaš koje ti se vino sviđa, a koje ne!“. Stvarno je tako. To je temelj svega.

Posle Winterfesta sam počeo da razmišljam o tome da i sam završim obuku za somelijera. To mi se činilo obaveznim, jer sam konačno na jednom mestu mogao da naučim „sve“ o vinu. Na moju veliku sreću i radost, obuku sam prošao u Udruženju somelijera Vojvodine. Po završetku obuke sam shvatio koliko je vinska priča bogata, koliko tek treba da učim i koliko je stvarno dug put koji je ispred mene. Naučio sam ono najbitnije, kako je moj prijatelj rekao kad mi je čestitao što sam položio ispit za somelijera: „Sad znaš koliko ne znaš, i koliko ćeš tek morati da učiš! Tek kad probaš prvih 1500 vina, tada ćeš moći da kažeš da si na početku!“ Još jedna velika istina. Obuka mi je dala odličnu osnovu.

Vinolovac?

Ukratko, ovo bi bila priča o mom upoznavanju sa svetom vina. Imao sam stvarno puno sreće da upoznam veliki broj vinara i divnih ljudi tokom  godina. Nadam se da ću ih upoznati još više, i još bolje kroz njihova vina, jer zapravo su vina ta koja pričaju priče.

Ovaj blog sam napravio kako bih imao mesto na kom mogu da ispričam priče koje sam čuo, doživeo na svom putovanju kroz svet vina. Sve ono što se dešavalo, što se dešava i što će se dešavati na vinskim putevima, a što smatram da je bitno da bude ispričano.

Vinolovac je ime koje je simbol mog lova za savršenim vinom, za pričom koju će ono da ispriča i za novim vinskim poznanstvima, prijateljstvima i avanturama.

Ništa u životu nije slučajno, pa nije ni ovaj moj vinski put!